„За успех су потребни воља, рад, труд, одрицања али и подршка„
Марија Станков недавно је дипломирала на Техничком факултету „Михајло Пупин“ као једна од најбољих студенткиња током све четири године студије. Дипломски рад је базирала на употреби соларне енергије и примени фотонапонских соларних система. Тренутно размишља о упису на мастер студије, на Факултету техничких наука у Новом Саду, као и о полагању испита за стицање лиценце из области безбедности и здравља на раду, што је веома тражено када се ради о запослењу у овој струци. Међутим, њена прича није ни мало једноставна и свакидашња. Прешла је пут од бунтовне тинејџерке до озбиљне и зреле жене која остварује своје циљеве.
Моја прича о образовању није класична како се углавном очекује. Постоји природан ток: основна школа, средња, студије. Могу да кажем да сам била класичан „бунтовник“ у тинејџерском добу. Незрелим размишљањем одступала сам од онога што би се иначе подразумевало, с обзиром да сам била прилично добар ђак. Та незрелост је резултирала да чак ни не завршим четврту годину средње и не настављам школовање, већ да се одмах запослим и да почнем да зарађујем – започиње причу за наш лист Марија Станков.
Како каже за њену породицу, али и оне који је познају то био велики шок, а њена тврдоглавост није попуштала. Са непуних 19 година почела је да ради у кинеском бутику, потом, скоро две године у пекари као трговац. Већ тада јој је било јасно да то није пут којим би требала да крене.
НИКАД НИЈЕ КАСНО
За мене важи изрека да сам „имала више среће него памети“. Моја тетка, за коју сам изузетно везана, власница је мушког фризерског салона у Лазареву. Она и деда предложили су ми да завршим курс за фризера и почнем да радим у салону. То је била најбоља одлука коју сам тада могла да донесем. Запослила сам се код ње и радила скоро осам година. У међувремену сам се удала, и живела прилично добрим животом. Међутим, током година су ме често обузимала размишљања како ми је ипак криво што сам била својеглава у време када је било природно да се даље школујем. У мени је преовладавала мисао да је сада касно, да је моја генерација већином дипломирала – искрена је наша саговорница.Када је имала 25 година, идеје о наставку школовања поделила је се најближима и наишла на позитивне коментаре. Ванредно је завршила четврту годину средње школе коју је својевремено напустила. Тетка, која јој је била први послодавац, била јој је и остала огроман ослонац и давала јој „ветар у леђа“. Поред обавеза које је наставак школовања доносио, Марија је и даље била запослена, учила је и радила.
ПОРОДИЦА КАО НАЈВАЖНИЈИ ОСЛОНАЦ
Уз велики труд била сам поново прилично успешна у учењу. Размишљала сам о упису на студије. Привлачио ме је смер Инжењерство заштите животне средине на ТФ „Михајло Пупин“. Подршка породице ни овог пута није изостала. Коначна одлука је пала. Радила сам пријемни испит у другом, септембарском року. Један од мојих најбољих пријатеља, сада кум који ми је крстио сина, свесрдно се понудио да ми помогне у спремању испита из математике поред посла и обавеза које је имао. Имала сам скоро максималан број бодова и била сам на листи за буџет – присећа се Марија.
Изостајала је са посла у време предавања, а када није била на факултету радила је. Завршила је прву годину студија више него успешно, положивши све испите у редовним роковима.
– И друга година је била успешна, с тим што сам пред крај сазнала да сам остала у другом стању. Сећам се да ме је тада, поред тога што сам била заиста срећна јер ћу се остварити у улози мајке, ухватила огромна паника. Имала сам доста обавеза уз посао, факултет, учење. Породица и најближи су опет били ту да ме охрабре и уз њихову помоћ успела сам да се изборим са свим што је уследило. Вратила сам се на факултет када ми је син имао мање од два месеца. Супруг је радио, ја сам се трудила да извршавам обавезе и остварим добре резултате, али без мамине помоћи то не би било могуће – искрена је ова млада и амбициозна Лазаревљанка.
ПРЕПОЗНАТ ТРУД И ЗАЛАГАЊЕ
Током треће године уследила је прва награда коју је Марија добила – за најбољег студента на смеру Инжењерство заштите животне средине од прве до четврте године. На иницијативу професорке Богдане Вујић, пријавила се на програм Летње стручне праксе и добила шансу у „Гомексу“ где је, како каже, могла да види како заиста изгледа посао у струци.
– Током четврте године уследила је још једна награда – за изузетан успех током студија. Тада сам постала стипендисткиња Града. Током школовања, добила сам још једну награду за научни и стручни рад коју додељује Универзитет у Новом Саду. Писала сам семинарски рад на тему соларне енергије и соларних фотонапонских система који се тада допао мојој професорки, касније менторки Јасмини Пекез. Рад сам проширила, а потом сам реализовала идеју да у експерименталне сврхе конструишем фотонапонски соларни панел, који се састоји од 24 монокристалне соларне ћелије у потпуно кућним условима. Овај практичан рад се савршено уклопио у сам писани рад о примени фотонапонских соларних система, о томе колико обновљиви извори енергије могу да допринесу очувању и заштити животне средине – каже наша саговорница задовољна што је њен рад и труд препознат, захвална менторки без чије помоћи и свесрдног залагања то не би било могуће.
ШКОЛУЈТЕ СЕ НА ВРЕМЕ
Пут којим сам ја ишла није пут који бих неком препоручила да крене, али ипак бих саветовала свакога ко из неког разлога није имао прилику или могућност да се школује „на време“ да ипак покуша уколико то стварно жели. Верујем да уз вољу, труд, мало одрицања, подршку и јако добру организацију све може да се постигне уколико то стварно желимо – каже Марија Станков.
Мирослава Малбашки
Фото: Јован Његовић Дрндак
